Koncept rada PU Nojeva barka, Snežana Anđelić

Novosti

bee writer t

Kada upisujete dete u vrtić, hteli vi to ili ne, srešćete se sa raznim pedagoškim konceptima, nepoznatim nazivima i informacijama koje vas mogu ozbiljno zbuniti. Svaki roditelj će pokušati da razvije svoju metodu pronalaženja onoga u šta veruje da je za njegovo dete najbolje. Pedagoški koncept je lična karta svakog vrtića. To je sistem po kome će vaše dete odrastati dok ne krene u školu. Treba da ga dobro poznajete, kako biste mogli da odlučite da li to želite za svoje dete ili ne.

Nažalost, u našem društvu vrlo često se nazivi raznih koncepata koriste samo zato što dobro zvuče. Često, ne svojom krivicom, oni koji naziv koriste ne znaju njegovo pravo značenje. U obrazovnom sistemu vaspitači nisu imali priliku da se dublje upoznaju sa raznim konceptima. Oni su dobro upoznati sa modelom A i B. Drugi pedagoški koncepti se spominju, ali se ne izučavaju. Zato se srećemo sa Montesori vrtićima u kojima ne postoji nijedan Montesori element, sa Valdorf pedagogijom u kojoj nema ritma i prirodnih materijala (najčešće za Valdorf niko nikada nije ni čuo), sa individualnim pristupom u kome deca idu kolektivno u toalet, sa inkluzijom u kojoj je dete sa posebnim potrebama izdvojeno iz grupe da ne smeta.

Upoznavanje sa pedagoškim konceptom

Sa raznovrsnošću pedagoških koncepata prvi put sam se srela pre 28 godina u Nemačkoj. Očarana raznim pedagoškim pristupima, krenula sam da ih istražujem. Tokom svojih studija, stalno sam im se vraćala. Posebno zadovoljstvo pričinjavao mi je boravak u vrtićima različitih koncepata. To mi je pomoglo da oživim teoriju.

Kako možemo da stvorimo najpovoljnije okruženje za zdrav razvoj dece? To je večito pitanje. Ne postoji univerzalni odgovor. Uvek iznova moramo da iznalazimo najbolja rešenja. Socijalno okruženje se menja, a time i potrebe dece. Neophodno je da svoj pedagoški pristup usklađujemo spram tih potreba. Na nama je da iznađemo najbolji način da deci pružimo ono što im je potrebno kako bi postali zdravi ljudi.

Ako ste upisali vaše čedo u „Nojevu barku”, u toj odluci ste se verovatno rukovodili raznim elementima – izgledom vrtića, dvorištem, pristupom vaspitača ili pak aktivnostima. Moguće da su sami detalji koncepta ostali u senci.

Naš koncept je sačinjen od elemenata različitih pedagoških koncepata. To ga čini kompleksnim i jedinstvenim.

U želji da vam približim naš pedagoški rad, u narednom periodu ću na internet stranici našeg vrtića predstavljati po jedan segment našeg koncepta. Potrudiću se da odgovorim na pitanja:

  • Šta znači individualni pristup deci?
  • Kako podstičemo emotivni razvoj dece?
  • Šta znači to da je vrtić nastavak porodice?
  • Kako komuniciramo sa decom ja–ti porukama?
  • Ko je Marija Montesori?
  • Šta je Valdorf pedagogija, čiji je stvaralac Rudolf Štajner?
  • Ko je bio Fridrig Vilhelm Avgust Frebel, osnivač prvog vrtića?
  • Zašto postoji više naziva – vrtić, obdanište i predškolska ustanova?
  • Šta je inkluzivni koncept rada?
  • Šta je Ređo pedagogija, čiji je stvaralac prof. Loris Malaguci?
  • Koji su elementi Malke pedagogije?
  • Kako radimo sa raoditeljima?

Verujem da će vam to pomoći da bolje razumete šta radimo i zašto radimo baš na taj način. Ako imate neka konkretna pitanja u vezi sa konceptom rada, slobodno mi se javite.

Individualni pristup deci

Počećemo od onoga što najčešće čujemo. A to je individualni rad i individualni pristup deci. Svaki vrtić za sebe kaže da radi individualno sa decom. Šta znači individualni rad, a šta individualni pristup? I pored toga što je reč o dve potpuno različite stvari, ta dva termina se često mešaju.

Individulani rad podrazumeva da vaspitač posvećuje pažnju jednom detetu, izdvaja ga iz grupe i sa njim sprovodi određenu aktivnost. Cilj individualnog rada može da bude ovladavanje određenim veštinama, poboljšanje koncentracije i sl.

Individualni pristup je mnogo kompleksniji. On od vaspitača zahteva da se jako dobro upozna sa svakim detetom, da u svakom trenutku njegov pristup detetu bude u skladu sa detetovim temperamentom, razvojnim stepenom, emotivnim stanjem, potrebama, trenutnom situacijom i razvojnim ciljevima. Vaspitač treba da ima dobar opažaj i da ovlada komunikacijskim veštinama koje podstiču izgradnju odnosa sa detetom.

Ako vrtić zastupa individualni pristup rada, to ne znači da socijalizacija ne postoji, da kolektivno ne postoji. Naprotiv. Kolektivno je sačinjeno od mnoštva individualnog. Raznolikost
individualnog je bogatstvo kolektivnog. Čovek ne mora da izgubi sebe da bi pripadao grupi. Naprotiv. On treba da pripada grupi, baš takav kakav je. Dajući sebe grupi, individua obogaćuje grupu. To počinje da se uči i razvija sa detetovim prvim dolaskom u kolektiv.

Ne znači da dete neće zarad zajedničkih interesa odustajati od svojih ličnih. Svi mi to radimo. To je neophodan segment bivanja u grupi. Međutim, to radimo po sopstvenom izboru, a ne pod pretnjom da ćemo biti odbačeni. To ko mi jesmo, oblikuje se u ono što je dobro za nas same kao i za druge oko nas.Vrtić je prvo mesto gde dete ovladava tim veštinama.

Komunikacija u individualnom pristupu deci

Individualni pristup zahteva komunikacijsku veštinu koja pospešuje ja–ti odnos, iz kog se rađa zdravo mi.

Navešću primer. Vaspitač se obraća detetu: „Ja znam da bi ti najradije da se igraš kockama sam (prepoznaje detetovu potrebu – verbalizuje je), ali Ana bi takođe želela da se igra kockama (iznosi potrebu drugog deteta). Da li želiš da ti se Ana pridruži (pruža detetu izbor da samo odabere)?” Dete ima punu slobodu da kaže ne. Ako kaže ne, vaspitač se obraća Ani: „Ana, žao mi je (saoseća sa detetom), on želi da se igra sam (iznosi joj volju drugog deteta). Moraćeš da pronađeš nešto drugo čime ćeš se sada igrati (nudi joj drugu mogućnost). Kasnije ćeš moći da se igraš kockama (daje joj percepciju budućnosti i moguće promene).”

Iz ovog primera vidimo da se radi o komunikacijskoj veštini koja uvažava potrebu i jednog i drugog deteta. Pruža im mogućnost izbora. Dete ne mora da kaže da ako to ne oseća. Možda je on razvio super igru, koju bi ulazak drugog deteta upropastio. Zašto bi dete moralo da kaže da, ako oseća ne. Posebno kada je igra u pitanju. Niko nije ugrožen njegovim ne. Ana je pronašla drugo mesto za igru. Ništa se strašno nije dogodilo. Kada ne postoji ne, nepostoji ni da.

Sloboda da kažu ne ne znači da su deca ostavljena bez granica. Naprotiv, granice su vrlo jasno postavljene i verbalizovane, tamo gde im je mesto i vreme.

Navešću primer. Vaspitačica kaže: „Petre, molim te nemoj da bacaš pesak (jasna instrukcija), ide deci u oči, to ih boli i smeta im (objašnjenje zašto). Da li si me čuo (proverava prisutnost deteta)?” „Čuo sam, neću više.” Posle nekoliko minuta Petar ponovo baca pesak. „Ako još jednom budeš bacio pesak (jasno postavljena granica), nećeš se više igrati u peščaniku (posledica ponašanja).” Detetu se vrlo jasno saopštava šta se od njega očekuje i šta je posledica ako ne posluša. (Granicama ćemo se intenzivnije baviti drugi put.)

Individualni pristup ne poznaje instrukciju svi moraju, posebno sa dodatkom zato što ti ja kažem. Kada nešto radimo svi zajedno, dajemo deci poruku koja im uvek ostavlja mogućnost za ja želim, a ne ja moram. Rečenica ja moram uvek ima nastavak zato što…

Navešću primer. Vaspitačica saopštava: „Molim vas, pokupite igračke, idemo svi unutra da bismo… (objašnjava zašto / s kojim ciljem).” Jedno dete kaže: „Meni se ne ide, ja hoću da ostanem napolju.” „Ja znam da bi ti najradije ostao napolju (prepoznaje i verbalizuje potrebu deteta), baš si se lepo zaigrao. Žao mi je (empatiše). Nastavićeš posle podne opet da se igraš napolju (nudi alternative). Sada mi treba tvoja pomoć da što pre sve rasklonimo. Vreme je da uđemo unutra.”

Tako izgleda komunikacija sa decom u konceptu individualnog pristupa. Bez individualnog pristupa komunikacija izgleda ovako: „Idemo svi unutra!” „Meni se ne ide, ja hoću da ostanem napolju.” „Kad svi idu unutra i ti moraš da ideš (nema objašnjenja i empatije). Ne možeš da ostaneš sam napolju (nedovoljan razlog, možda i može)”. „Zašto ne?” „Zato što svi idu unutra, pa moraš i ti” (kao razlog navodi se ponašanje kolektiva).

Individualni pristup potpomaže razvoju odnosa između deteta i vaspitača. Dete oseća da je vaspitač zainteresovan za njega. Da ga vidi, čuje, oseća i uvažava. Komunikacija koja se rađa iz individualnog pristupa uvek iznova otvara nova vrata i mogućnosti za produbljivanje povezanosti sa decom. Moraš je početak i kraj. Nema mogućnosti. Šta želiš otvara široko polje detetovih potreba i želja, koje neće uvek biti ostvarene ali će uvek biti prepoznate i uvažene. Za one koje se neće ostvariti postoji Žao mi je, ali…, što je deci često mnogo važnije od samog ostvarivanja želje. Priznanje da sme da želi često je mnogo veće od ostvarene želje.

Individualno izgrađivanje odnosa

Individualni pristup podrazumeva postojanje ličnog odnosa između vaspitača i dece. Način komunikacije koji sam vam prikazala put je koji vodi ka tome. Verovatno se pitate kako je to moguće u grupi sa dvadeset petoro dece. Moguće je, ako vaspitači to žele.

Vaspitač je uključen u dečju igru. Dok se sa njima igra, on sa njima priča. Razmenjuje ne samo razne informacije nego i emocije. Uzima ih u krilo, čita im knjige, drži ih za ruku, teši ih, grli i mazi. Takvom vrstom kontakta ostvaruje se emotivni odnos koji deci pruža osećaj sigurnosti i zaštićenosti. Svako dete u našem vrtiću ima jednu vaspitačicu sa kojim je uspeo da ostvari dublji odnos.

Za razvoj takvog odnosa potrebna je na prvom mestu volja i želja vaspitača, a potom i vreme. Kada deca dođu u vrtić, treba im od četiri do šest meseci da se u potpunosti opuste i razviju odnos poverenja sa vaspitačima. Poverenje se ne podrazumeva, ono se zarađuje. Vaspitači moraju da ulože trud da bi ga zadobili.
Nadam se da sam ovim tekstom uspela da vam rasvetlim šta znači individualni pristup deci u našem vrtiću.

Snežana Anđelić, psiholog

Novosti

Koncept rada PU Nojeva barka, Snežana Anđelić

Kada upisujete dete u vrtić, hteli vi to ili ne, srešćete se sa raznim pedagoškim konceptima, nepoznatim nazivima i informacijama koje vas mogu ozbiljno zbuniti. Svaki roditelj će pokušati da razvije svoju metodu pronalaženja onoga u šta veruje da je za njegovo dete najbolje. Pedagoški koncept je lična karta svakog vrtića. To je sistem po kome će vaše dete odrastati dok ne krene u školu. Treba da ga dobro poznajete, kako biste mogli da odlučite da li to želite za svoje dete ili ne.

Nažalost, u našem društvu vrlo često se nazivi raznih koncepata koriste samo zato što dobro zvuče. Često, ne svojom krivicom, oni koji naziv koriste ne znaju njegovo pravo značenje. U obrazovnom sistemu vaspitači nisu imali priliku da se dublje upoznaju sa raznim konceptima. Oni su dobro upoznati sa modelom A i B. Drugi pedagoški koncepti se spominju, ali se ne izučavaju. Zato se srećemo sa Montesori vrtićima u kojima ne postoji nijedan Montesori element, sa Valdorf pedagogijom u kojoj nema ritma i prirodnih materijala (najčešće za Valdorf niko nikada nije ni čuo), sa individualnim pristupom u kome deca idu kolektivno u toalet, sa inkluzijom u kojoj je dete sa posebnim potrebama izdvojeno iz grupe da ne smeta.

Mali Dnevnik je posetio Nojevu barku

Nojevu barku su posetili gosti iz Malog Dnevnika, sa televizije RTS. Mali novinar malog dnevnika pitao je drugare, "Šta je to škola?" i "Šta je to bonton?" Pogledajte ispod njihove zanimljive odgovore.

Šta je to škola?

Šta je to bonton?

Noć u vrtiću '18

Jedna lepa tradicija u Nojevoj barci je "Noć u vrtiću". Najstarija deca obeležavaju kraj školske godine tako što sami sa svojim vaspitačima noć provode u vrtiću.

Radno vreme: 7.00-17.30h

facebook instagram twitter googleplus youtube pinterest flickr

Website by andjelicnikola.com