Prva Valdorf škola osnovana je 1919. godine, a prvi Valdorf vrtić 1926. godine u Štutgartu, u Nemačkoj. Otac Valdorf pedagogije je Rudolf Štajner (1861–1925).
Vrtić „Nojeva barka” nije Valdorf vrtić. Mi smo preuzeli određene elemente Valdorf pedagogije, koje smatramo konstruktivnom podrškom za razvoj naše dece. Moj prvi susret sa Valdorf pedagogijom dogodio se 1993. godine u Nemačkoj. Pored teoretskog istraživanja koncepta, imala sam priliku da provedem četiri meseca u Valdorf vrtiću i uverim se u pozitivan uticaj Valdorf pedagogije na razvoj dece.
Ono što sam od Valdorf pedagogije donela u „Nojevu barku” jeste:
1. Odnos prema prirodi – prirodni materijali, bašta, drveće, cveće... Rudolf Štajner je smatrao da su deca sastavni deo prirode. To znači da oni nisu konzumatori prirodnog okruženja, nego da su u suživotu s prirodom koja ih okružuje.
2. Boje u prostoru stvaraju sklad i harmoniju – pastelne boje, nema šarenila, nameštaj od drveta ili u boji drveta. Štajner je verovao da boje i materijali veoma utiču na ponašanje dece, na njihovu koncentraciju i kreativnost. Prirodni materijali unose mir i harmoniju. Nameštaj od prirodnih materijala pomaže deci da ostanu koncentrisana na radnju koju obavljaju. Priroda smiruje. Kada šetate kroz šumu, možete da osetite kako vas drveće, lišće, trava, šumovi opuštaju. Priroda sa svojim bojama i mirisima opušta i odmara. Deca koja borave u prostoru u kome preovlađuju prirodni materijali i pastelne boje smirenija su i koncentrisanija.
Nauka je to odavno dokazala. Šarenilo i jarke boje pokreću na hiperakciju a pastelne – na mir i harmoniju, i kod dece i kod odraslih.
3. Ritam – radnje se ponavljaju u određenom ritmu i na taj način pružaju osećaj poznatog a samim tim i sigurnog.
4. Napravi sam – lego kocke jednostavno možemo da sklopimo pošto lako ulaze jedna u drugu. Ali šta dete može da uradi kada dobije komad drveta, kamenčiće, dugmad,
kanap, stolicu, stare zavese, ćebad? Takvi materijali zahtevaju dečju maštu i kreativnost. Zahtevaju trud. Dete treba da uklopi i napravi nešto samo, bez plana i programa. Pritom, to što napravi treba da bude stabilno.
5. Sve oko mene je materijal za igru – od stola napraviti kućicu, od polica ograde... Sve može da se koristi za igru: grane, kamenje, pesak, voda, blato, stolice, klupe... Sve što decu okružuje postaje materijal za kreativnu igru. Igra je stvaranje, ona je kreativna. Igra je odraz dečje mašte.
6. Kreativnost zahteva slobodu – reci mi šta mogu, a ne šta ne mogu. Zadatak vaspitača je da stvore prostor u kome deca mogu sve da isprobaju. Nije bitno da li će nešto uspeti, važno je da deca imaju dovoljno slobode i prostora da pronalaze uvek nova rešenja dok ne dođu do nečeg što ih zadovoljava. Cilj igre nije produkt – ono što će napraviti, nego razni kreativni koraci ka nečemu što će ih zadovoljiti.
Deca u „Nojevoj barci” imaju slobodu da eksperimentišu raznim materijalima. Da koriste vodu, igraju se u blatu i penju se na drvo. Da osmišljavaju najrazličitije igre. Ako želite da vaše dete ostane čisto, da ne dodiruje zemlju, pesak, granje i kamenje, onda je „Nojeva barka” pogrešno mesto za vaše dete.
Snežana Anđelić, psiholog
