Pedagoški koncept slobodne igre u Vrtiću „Nojeva barka” bazira se na konceptu koji je razvio nemački pedagog Fridrih Vilhelm Avgust Frebel (1782–1852).
Frebel je osnivao prvi vrtić (Kindergarten) 1840. godine, u Blankenburgu, u Nemačkoj. Naziv koji je Frebel odabrao za mesto na kom će deca boraviti jeste Kindergarten – dečji vrt. Time je hteo da uporedi decu i vrt. Ako biljke posadite u dobru zemlju i redovno ih zalivate, one same rastu. Ne morate da ih vučete da bi porasle u zdravu i jaku biljku. On je verovao da je tako i sa decom – da su adekvatno okruženje (zemlja) i slobodna igra stimulativnim igračkama (zalivanje) dovoljni da deca izrastu u zdrava i kreativna bića.
Centralni element Frebelove pedagogije jeste slobodna igra. Verovao je da obrazovanje ne treba da bude odozgo nametnuto detetu, nego da treba da se izrodi iz njega samog, da u ranom predškolskom uzrastu dete upravlja u kom pravcu će se njegovo obrazovanje kretati. Podrazumevao je da je svako dete drugačije, da se kao takvo kreće u pravcu onoga što poseduje u sebi samom. To je posebno značajno za dečji razvoj u ranom uzrastu. Na taj način se kod deteta razvija samostalno razmišljanje, razlučivanje i kreativno ispoljavanje.
Uloga vaspitača je da detetu stvori potreban okvir u kome će se osećati dovoljno sigurno da može da izrazi sebe. Cilj vaspitača je da prepozna karakteristike ličnosti svakog deteta, kako bi mu pomogao da se orijentiše u igri koja će biti podsticaj za njegov razvoj. Vaspitač je partner u igri, posmatrač, pratilac, advokat dečjih potreba. On je taj koji daje mogućnosti. Posmatra da li je dete dovoljno „zaliveno”.
U „Nojevoj barci” primenjujemo opisani princip. Pratimo svako dete, prepoznajemo karakteristike njegove ličnosti i pružamo mu mogućnost za samostalnu igru i aktivnosti koje će stimulisati njegov razvoj.
Animacija dece sputava njihovu kreativnost. Ona služi da ih zabavi i održi mirnima. Oduzima im slobodu kreativnog ispoljavanja. Nažalost, u našem društvu roditelji, kao i vaspitači, sve više animiraju decu. Veruju da im na taj način daju dovoljno „znanja” za razvoj. Rezultat su deca koja svašta znaju i ništa ne mogu. Imamo male enciklopedije a ne male stvaraoce. To dovodi do toga da deca ne znaju šta će sa sobom kada animacija prestane. Postaju zavisni od nje. Ne znaju da se igraju. Očekuju da im drugi (animatori) osmisle igru. Ne znaju kako da kreiraju i razvijaju sopstvenu igru, a zatim ni sopstveno mišljenje. Skloni su da slepo slede razne „životne animatore”.
U „Nojevoj barci” stvaramo kreatore a ne sledbenike animacija i animatora. Ne postoji: „Dosadno mi je – zabavi me!” Postoji: „Hajde da se igramo zajedno!” Vaspitači nisu zabavljači, nego, kao što je Frebel rekao, pratioci, partneri i posmatrači koji stvaraju dobar okvir za zdrav razvoj kreativnog bića. Nema stalno novih zabavljača dece. Postoji kreativnost ispoljena kroz igru. Postoji prostor za razvoj mišljenja, izraženog igrom, pesmom, slikom.
Igračke koje je Frebel osmislio – i danas omiljene među decom.
Snežana Anđelić, psiholog