Utisci jednog roditelja - Zašto volimo "Nojevu barku"

| Novosti

Leto nakon drugog rođendana mog starijeg sina obeležile su brojni razgovori sa mojim mužem, nekad više karaktera rasprave, a nekad zajedničkog strahovanja, u čijem je centru bila krupna odluka: smatrala sam da je vreme da naš sin krene u vrtić, a moj muž je bio protiv. Moji stavovi za: treba da počne da se druži sa svojim vršnjacima, da nauči nešto drugačije od onoga čemu ga ja kod kuće mogu naučiti, i nešto novo, i nešto staro na drugi način; da nauči nove pesme, nove igre, da proba hranu koju kod kuće odbija da jede (sve osim hleba i voća). Stavovi mog supruga protiv: tamo će ga terati da pojede čitav tanjir pasulja/karfiola/kelja/boranije (ah, te traume iz državnih vrtića '70-ih), maltretiraće ga druga deca, a mi nećemo moći da ga zaštitimo, neće boraviti dovoljno napolju, mnogo će plakati kad ga ujutru ostavljamo u vrtiću. Jedva se dogovorismo da obiđem nekoliko vrtića u našem širem komšiluku i ako se samo jedna od njegovih zlih slutnji ostvari sačekaćemo još neku godinu sa upisom u vrtić.

Prvi vrtić koji sam pozvala i u koji sam otišla bila je "Nojeva barka"; posle njega, druge nisam ni htela da pogledam (čim sam izašla iz dvorišta pozvala sam drugaricu da je pitam da li je normalno da se neko zaljubi u vrtić na prvi pogled). Sve mi se dopalo: vaspitačica koja je bila kombinacija blagosti i autoriteta koji izbija iz ponašanja i postupaka a ne agresivnog stava, zadovoljna deca u svakodnevnim aktivnostima, dvorište i u njemu sve što je naš sin voleo – kućica za penjanje, bazen sa peskom (i posle godinu i po dana svakog dana istresamo pesak iz cipela), razni rekviziti, mnogo životinja (mi nemamo kućne ljubimce pa je ovo bilo naročito dragoceno), ambijent, ma sve.

Pošli mi tako na razgovor sa direktorkom, ja sva ustreptala kao da ja krećem u vrtić, moj muž kao na gubilište, a naš sin između, blentavo nesvestan naših osećanja. Čim smo došli, on koji se nikad nije odvajao od mene, koji nije bio previše zainteresovan za zajedničke igre sa decom na igralištu, na jedan poziv vaspitačice sav zadovoljan odskakuta u zajedničku prostoriju sa decom i više nije pitao za nas niti se sekirao. Ljubav je rođena.

Posle godinu i po dana traje i dalje. Moj sin radosno odlazi u vrtić ujutru, a veselo me dočekuje kad dođem po njega, mnogo toga je naučio, naročito o drugarstvu i zajedničkom igranju, ali i o brojnim temama koje se svakog meseca osmišljavaju i na brojne maštovite načine obrađuju.
Svi zaposleni ga poznaju onoliko dobro koliko ga ja znam, što je izuzetno postignuće, jer ja imam dvoje dece, a oni mnogo više, a ipak znaju kako na šta reaguje, šta voli, a šta ne baš, kako da ga smire kad je uplašen, kako da ga razvesele kad je tužan, učestvuju u njegovim radostima, sekiraju se kad je bolestan. Imam osećaj da smo deo jedne velike proširene porodice koju čine ne samo vaspitači, već i druga deca i njihovi roditelji, svi u okviru "Nojeve barke". Zajedno smo razmatrali i moguće probleme – ostavljanje pelena i prelazak na nošu, rođenje drugog deteta, odvajanje od mame, različite razvojne faze sa svim izazovima koje su nosile – i u svim zaposlenima sam uvek imala pažljive sagovornike koji svim svojim značajnim stručnim i emotivnim kapacitetima učestvovali u pronalaženju najadekvatnijih rešenja baš za moje dete, što mi je uvek bilo od neizmerne pomoći. Zbog toga sve vaspitače smatram mojim partnerima u odgajanju mog sina, a on "Nojevu barkicu" svojom drugom kućom jer se u njoj oseća uvek dovoljno sigurno da bude baš ono što jeste (čak i kada se ne ponaša za pohvalu), jer zna da je tu uvek voljen.

- Dušanka Jelenković,
Nikolina mama

© 2013- PU Nojeva barka