Snežana Anđelić, psihoterapeut i osnivač "Nojeve barke" govori o polasku u vrtić i separaciji.
Širom raširenih očiju, Petar je pogledom tragao za nečim poznatim. Očigledno preplavljen strahom,osvrtao se oko sebe tražeći pogledom neko poznato lice ili pak prepoznatljiv prostor. Činilo se da će svakog trenutka briznuti u plač. U tom trenutku prilazi mu vaspitačica, saginje se i nežnim glasom mu obećava da će mama sigurno doći po njega, neka ništa ne brine. To obećanje nije uspelo da ukloni strah iz njegovih očiju, ali jeste pomoglo da Petar vaspitačici pruži ruku. Ona ga odvodi do fotelje, seda i udobno ga smešta u svoje krilo. Petar uranja u njeno krilo i polako opušta svoje napeto malo telo. I dalje je uplašen, tužan i verovatno ljut što je ostavljen u nepoznatom okruženju. Sve te emocije Petar može da podnose i prebrodi uz podršku toplog krila vaspitačice. Njen glas obećava da će sve biti uredu. Deluje mu da sme da joj poveruje.
Vrtić znači separaciju od roditelja. Svaka separacija sa sobom nosi tugu, strah i ljutnju. Niko ne želi da se odvoji od onog što je poznato i sigurno. Međutim, svima nam je poznato da je razvoj ličnosti bez separacije nemoguć.
Vrtić je drugi dom u kome deca provode po 8 do 9 sati dnevno. Roditelji su prinuđeni da dobar deo dana provedu na poslu, a deca u vrtiću.
Deca predškolskog uzrasta još uvek nisu spremna da svoj život provode u prostoru koji je kreiran kao institucija ili pak podseća na nju. Njima je neophodno mesto koje će imati elemente koje ima i njhov dom. Potrebno im je da vrtić podseća na porodični dom. Mesto kroz koje mogu slobodno da se kreću. Da se ušuškaju, igraju se sami kada to požele, imaju vreme kada mogu da biraju čime će se baviti, a isto tako budu i sa drugima. Mesto koje će zračiti harmonijom, skladom i toplinom.
Šta čini decu nesigurnom?
Deca se osećaju sigurno kada znaju šta se oko njih dešava, kada su im ljudi sa kojima provode vreme poznati, kada ljudi ne čine ništa nepredvidivo što bi u njima izazvalo strah.
Svakodnevni životni ritam, rutina i rituali deci daju osećaj da je svet sigurno mesto. Međutim, život sa sobom donosi promene, to je neminovnost svakog od nas. Kad tad će se desiti nešto što će nas izbaciti iz uobičajenog ritma. Rutina nestane i bivamo preplavljeni nastalim promenama. Čak iI kada uspevamo da razumemo promene i kada smo pripremljeni na njih, trebaće nam vreme da se naviknemo na novine. Promene učine da se osetimo nesigurno.
Kada dete krene u vrtić, svakodnevna rutina je promenjena. Stvara se novi ritam dana. Ustaje se u drugo vreme, doručkuje se, odlazi se negde... Najednom je sve drugačije. Mali dečiji mozak ne uspeva da pojmi šta se dešava. Neophodna mu je pomoć odraslog da bi razumeo nova dešavanja.
Povratiti im sigurnost
Detetu koje je doživelo promenu narušen je osećaj sigurnosti. Potrebno mu je vreme i pomoć odraslih da bi se ponovo uspostavio taj osećaj.
Nepoznato okruženje treba da postane poznato. Nepoznata lica treba da postanu prepoznatljiva. Mnoštvo dece koja ga okružuju treba da postanu prijateljsko okruženje. Sve to zahteva vreme.
Vaspitač je sigurna osoba
U trenucima takve promene dete ima potrebu da jednu odraslu osobu – roditelja zameni za drugu odraslu osobu – vaspitača. Često vaspitači greše kada upućuju dete da se odmah po dolasku u vrtić igra sa drugom decom. Njemu je potreban vaspitač koji će ga učiniti sigurnim, koji će kompenzovati taj nedostatak sigurnosti koju je dete imalo sa roditeljima. Kada se oseti dovoljno sigurno, dete će samo krenuti ka deci. U početku će to raditi zajedno sa vaspitačem.
Detetu je od vaspitača potrebna toplina, nežnost, objašnjenja o tome šta se oko njega dešava, jasnoća i veoma mnogo strpljenja. Svako dete je drugačije. Neka deca uspevaju brzo da povrate sigurnost, drugima je potrebno vreme.
Sećam se četvorogodišnje devojčice koja je nakon neprijatnih iskustava u jednom vrtiću došla kod nas u grupu. Toliko je bila uplašena da nije htela da skine jaknu, šal, kapu i rukavice. Kompletno obučena sedela je u toplom hodniku na stolici, ne pomerajući se. Odlučila sam da ne insistiram. Pustila sam je da pogledom otkriva svet oko sebe. Svaki moj pokušaj da joj pomognem da se skine završavao se njenim prestravljenim krikom. Sedela sam pored nje i pričala joj o vrtiću. Govorila sam joj kako se koje dete zove. Opisivala sam joj koje aktivnosti slede. I tako iz dana u dan. Posle tri dana je skinula rukavice, potom je sledećeg dana skinula šal, nakon nekoliko dana je skinula kapu. Ceo proces njenog skidanja trajao je dve nedelje. Nakon toga je bila spremna da ustane i uz moje prisustvo se pridruži deci u igri.
Da bi povratila osećaj sigurnosti, njoj je bilo potrebno moje prisustvo i strpljenje. Bilo joj je potrebno da je pustim, da joj dam vreme. Da napustim ideju o tome da sve uvek mora da se dešava po ustaljenm pravilu. Da dozvolim da ona ne mora da se skine, obuje patofne i uđe u grupu. Da joj dozvolim da sedi u jakni ako joj je jakna u tom trenutku jedina sigurnost. Svako striktno insistiranje bi izazvalo prekomerni stres, čime bih joj potvrdila njeno verovanje da vrtić nije sigurno mesto. Kada smo došle do toga da mi poveruje i sa mnom se oseti sigurno, onda joj jakna više nije bila potrebna.
Vaspitači imaju obavezu da deci pruže osećaj sigurnosti. Prisustvo, toplina, nežnost, strpljenje i ljubav daju detetu osećaj da sme da se prepusti. Pomažu mu da poveruje da će sve biti u redu, a i ako ne bude, tu je neko ko će mu pomoći da prevaziđe svaku situaciju.
Vrtić „Nojeva barka" je formiran tako da svakom detetu pruži osećaj da je to mesto sigurno. Da su vaspitači u svakoj situaciji siguran oslonac. Da deca smeju bezbrižno da se prepuste avanturi odrastanja.
