Snežana Anđelić, psihoterapeut i osnivač "Nojeve barke" govori o polasku u vrtić i separaciji.
Širom raširenih očiju, Petar je pogledom tragao za nečim poznatim. Očigledno preplavljen strahom,osvrtao se oko sebe tražeći pogledom neko poznato lice ili pak prepoznatljiv prostor. Činilo se da će svakog trenutka briznuti u plač. U tom trenutku prilazi mu vaspitačica, saginje se i nežnim glasom mu obećava da će mama sigurno doći po njega, neka ništa ne brine. To obećanje nije uspelo da ukloni strah iz njegovih očiju, ali jeste pomoglo da Petar vaspitačici pruži ruku. Ona ga odvodi do fotelje, seda i udobno ga smešta u svoje krilo. Petar uranja u njeno krilo i polako opušta svoje napeto malo telo. I dalje je uplašen, tužan i verovatno ljut što je ostavljen u nepoznatom okruženju. Sve te emocije Petar može da podnose i prebrodi uz podršku toplog krila vaspitačice. Njen glas obećava da će sve biti uredu. Deluje mu da sme da joj poveruje.
